Broni Ver provela je osam godina kao negovateljica u ustanovi u kojoj su bili hospitalizovani ljudi na samrti. Njena uloga nije bila samo fizička, već pretežno emotivna. Kroz ovo iskustvo, shvatila je da mnogi njeni pacijenti, koji su bili svesni svoje teške bolesti i nalazili se u poslednjim nedeljama života, dele slična kajanja.
Najčešće kajanje koje su izražavali bilo je: “Voleo/la bih da sam imao/la hrabrosti da živim život veran/na sebi, a ne život koji drugi očekuju od mene.” Ova spoznaja inspirisala ju je da prikupi intimna razmišljanja umirućih i napiše knjigu “The Top Five Regrets of the Dying”.U njenom radu, Ver naglašava važnost hrabrosti da se živi život prema sopstvenim vrednostima i snovima. Oslanjajući se na svoje iskustvo kao psihologa, ističe da je važno razvijati poštovanje prema sopstvenom vremenu kako bismo povećali sopstvenu sreću i izbegli kasnije kajanje.
Autor članka dodaje da je svest o vlastitoj smrtnosti ključna za promenu prioriteta i načina korišćenja vremena. Postavlja pitanje vrednosti društvenih normi i aktivnosti koje nam kultura nameće, ističući potrebu za ozbiljnim razmišljanjem o tome kako koristimo svoje vreme.Na kraju, članak postavlja pitanje čitaocima: “Za čim ćete se kajati na kraju svog života?” i podstiče ih da ne čekaju, već odmah počnu razmišljati o tome i delovati u skladu sa svojim vrednostima i željama.Velika razlika između sada i tada je u tome što danas imate priliku nešto učiniti povodom toga! Evo još jedne jednostavne vježbe koju volim: kada se opraštate od nekoga, učinite to kao da ga možda nikada više nećete vidjeti. Recite mu zbogom na način koji pokazuje zahvalnost na vremenu koje ste proveli zajedno.
