Jednom je žena došla Bogu sa teškom torbom na leđima, gotovo sagnuta pod teretom briga.
Bog ju je ljubazno pozvao da sedne i odmori se, ali ona je odgovorila kako ne može dugo ostati jer mora brzo da se vrati.
Rekla je da neće sebi nikada oprostiti ako se nešto loše desi njenom detetu.
Bog je pažljivo saslušao njene brige i molitve, a onda joj je postavio jedno pitanje: “Zašto ne bi oprostila sebi?”
Njena zabrinutost se sastojala od niza strahova – od loših ljudi, siromaštva, do pogrešnih izbora koje bi njena deca mogla napraviti.
Rekla je da nosi vreću slame kako bi mekano podlogom zaštitila svoju decu od padova i bola.
Bog joj je tada pokazao sliku: njen sin bio je zarobljen u gomili slame, pokušavajući da se izbavi.
Bez obzira koliko je pokušavao, slama je samo stvarala više problema. Konačno je u očaju zapalio slamu, što je dovelo do veće katastrofe.
Vidjevši to, žena je vrisnula: “Moram mu pomoći!”
Bog ju je pitao: “Hoćeš li baciti još slame na vatru?”
Shvatila je poruku – što više štitite svoje dete od problema, to će više žudeti da se suoči s njima.
Na kraju, dete neće znati razliku između bola i slobode izbora.
Bog je objasnio da je briga poput te vreće slame, puna strahova koji samo rastu što više brinemo.
Na kraju, Bog je rekao ženi da čuva svoju decu, ali da ne brine nepotrebno.
Trebalo je da mu dopusti da se pobrine za njih, jer je to stvar vere.
