Približava se suđenje roditeljima dečaka ubice koji je, nažalost, oduzeo devetoro dece i čuvara škole 3. maja u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru. Rođaci jednog od nastradalih dečaka su podelili svoje dirljive priče koje duboko pogađaju srce.Nakon što je majka jednog od žrtava govorila u emisiji na televiziji K1, sada se oglasio i otac preko društvenih mreža.Konkretno, otac dečaka čije je životno putovanje prekinuto tragičnim događajem podelio je na Fejsbuku priču porodične prijateljice. Ona je, zajedno sa svojom ćerkom, koja je bila vršnjakinja nastradalog dečaka, posetila grob šest meseci nakon stravične tragedije.
U potpunosti prenosimo objavu:
“Tišina. I sunce. Prkosno, oktobarsko. Da li je to možda ono miholjsko leto koje pominje Đole u svojoj pesmi?Tišina. Ponekad se čuje lepet neke male ptice koja odlazi u nepoznato. Ona beži s ovog mesta, mesta toliko tužnog da je teško sažeti ga u samo nekoliko rečenica.Vetar gasi plamen sveća. Da li je to simbolika života koji je prerano ugašen?Evo nas ovde, na groblju. Nemi. Neutešni. Tu smo zbog drugara koji sada počiva u nebeskim njivama već pola godine. Taj drugar bio je vršnjak mog sina Staše. Svi smo ovde okupljeni od tuge, umesto od radosti koje smo nekada zajedno delili, proslavljajući rođendane i uspehe tog dečaka. Stojimo ovde nemoćni. Nemoćni za tog drugara i svu onu decu iz tog maja.
Pitate se, zašto smo danas ovde?I kako to da iznenada nestaje sav moj bes? Sva ona histerija oko ocene dvojke iz matematike postaje nebitna. Sva moja, trenutno neobjašnjiva, ljutnja nestaje.Tišina. I sunce. To nestvarno oktobarsko sunce koje me nežno miluje opominje me da trebam težiti tome da svojoj deci pružim isto toplinu.Ova tišina koju danas osećamo je dostojanstvena. To je osmeh roditelja koji su izgubili svoje dete, a koji nas pitaju kako su naša deca. I tada, ocena dvojka iz matematike ponovno postaje nevažna.Neki zagrljaji su snažniji od svih reči koje ostanu neizgovorene.Neki dani su tu da nas podsete.Neka ja više nikada ne bude ista.Tišina. Tako govori i moj prijatelj koji je izgubio sina. Tišina kad se vratiš kući, to je najteže. I u tim trenucima, reči utehe nisu dovoljne. Tu je zagrljaj. To je krajnje.”Ove potresne reči koje je objavio otac nastradalog dečaka snažno dočaravaju dubinu bola i sete koju nose sa sobom roditelji koji su izgubili svoje dete.
