„Ti si žensko, ti si tuđa kuća.” Ove reči su mi se duboko urezale u sećanje. Reči mojih roditelja, izgovorene s onom težinom tradicije i očekivanja, bole me i danas, svaki put kada se setim. Odrasla sam u okruženju gde je brat, kao muško dete, bio centar pažnje, a ja sam se osećala zapostavljeno. On je bio pod zaštitom, kao pod staklenim zvonom. Sve se vrtilo oko njega – njegovi ciljevi, njegovo obrazovanje, njegovi snovi. Brat je bio taj na koga su roditelji ulagali svu svoju energiju i resurse, dok sam ja, kao ćerka, uvek imala osećaj da sam na margini.
Boljelo me je svaki put kada sam videla tu neravnopravnost. Svaki put kad bi ga mazili i pazili, kad bi brinuli da njemu ništa ne fali, osećala sam se kao da ja tu nisam bitna. Iako sam i ja bila njihovo dete, odnos prema meni bio je potpuno drugačiji. Za mene nisu postojala ta posebna pravila i zaštita. U očima mojih roditelja, ja sam bila ta koja će otići, koja će pripadati nekome drugom. Kao da moje postojanje ima manje vrednosti jer sam žensko, a ženske su, kako su govorili, „tuđe kuće”.
U tom trenutku nisam mogla da razumem zašto je to tako. Pitala sam se zašto njihova ljubav nije ravnopravno podeljena. Vremenom sam se udaljavala emotivno od njih. Njihove reči, iako izgovorene kao deo tradicije i običaja, duboko su me povredile. U svom srcu nosila sam tu bol, ali nikada nisam mogla da je izrazim onako kako sam želela.
Kada sam se udala, odlučila sam da odem što dalje mogu. Otišli smo u drugu zemlju, sa samo dva kofera u ruci, muž i ja. Počeli smo od nule, sami i bez ičije pomoći. Bilo je to vreme puno izazova i teškoća, ali zajedno smo gradili naš novi život. Sećam se kako smo prolazili kroz teške periode, bez stabilnog oslonca, ali vremenom smo uspeli. Stali smo na noge i počeli da ostvarujemo svoje snove.
Naša nova zemlja nam se svidela. Pronašli smo zajednicu, posao, prijatelje, i osećali smo se kao da konačno pripadamo negde. Tada smo odlučili da se skućimo zauvek i kupimo našu prvu kuću. Taj trenutak kada smo potpisali kupoprodajni ugovor bio je poseban. Kada smo uzeli ključeve, nisam mogla da verujem da je to stvarno – naš novi dom. Otišli smo odmah tamo, uzbuđeni da vidimo kako će izgledati naš novi život u toj kući.
Sećam se kada smo ušli unutra. Muž mi je pružio ključeve i rekao rečenicu koja me je potpuno slomila, ali na najlepši mogući način: „Sada više nisi tuđa kuća, sada je ovo tvoja kuća. Kupio sam je da ti srce stane na mesto.” Te reči su mi odzvanjale u glavi, jer su bile toliko suprotne onome što sam čula čitavog svog života. Osećala sam se voljeno, cenjeno, kao da sada konačno imam svoje mesto pod suncem. Ali umesto da osećam samo radost, počela sam da plačem.
Plakala sam ne zbog sreće što imam svoj dom, već zbog sve one praznine koju sam nosila u sebi. Ta praznina, izazvana manjkom ljubavi i pažnje od strane mojih roditelja, još uvek je bila tu. Imati svoj dom, svoje mesto, trebalo je da mi pruži osećaj ispunjenja, ali osećaj tuge zbog nedostatka roditeljske ljubavi bio je dublji nego što sam mislila. Ništa nije moglo da popuni tu prazninu, čak ni osećaj sigurnosti u svom domu.
Iako sada imam sve što sam nekada želela – kuću, stabilnost, muža koji me voli i podržava – osećam da deo mene i dalje traži ono što nikada nisam dobila. Onaj deo mene koji je žudeo za ravnopravnom ljubavlju i pažnjom još uvek je neispunjen. Moji roditelji možda nikada neće shvatiti koliko su me povredili svojim rečima i postupcima. Možda su samo sledili ono što su znali, ali te rane ostaju. Sada živim sa tom spoznajom – da je moguće izgraditi novi život, ali da neke praznine ostaju zauvek nepopunjene.
Ipak, učim kako da nađem mir u svemu tome. Moj novi dom je moj prostor, mesto gde konačno mogu biti svoja. To je mesto gde osećam ljubav i sigurnost, a iako prošlost i dalje boli, trudim se da sadašnjost učinim što lepšom.
