Svako jutro već godinama ustajem u šest. Bez alarma, već mi tijelo samo zna da mora – naviklo je. Dižem se tiho da ga ne probudim, navučem kućni ogrtač, operem lice i krenem praviti ručak za mog muža. Nije to neka posebna hrana, ali trudim se – da bude toplo, ukusno, da ima povrća, mesa, malo salate sa strane. Nekad mu ubacim i omiljeni kolač, onaj što ga pravim po receptu njegove mame.
To je postao moj ritual. U tom trenutku dana osjećam da brinem o njemu, da mu pomažem, da dajem doprinos našem zajedničkom životu. Iako imam svoj posao, obaveze i stotine stvari na koje mislim, uvijek nekako nađem vremena za to. Ručak za muža. Svaki dan.
A onda – taj dan.
Vratio se s posla, ostavio torbu, skinuo jaknu i u prolazu bacio kutiju s ručkom na kuhinjski sto. Nije izgledao ni gladno ni umorno, samo uobičajeno. Pogledala sam kutiju, otvorila je – bila je netaknuta.
Pitala sam ga: „Nisi ništa pojeo?“
Slegnuo je ramenima. „Ma, nije bilo potrebe. Mlada koleginica iz firme je donijela neko domaće jelo, ponudila me… Nisam htio da ispadnem nepristojan, pa sam s njom jeo.“
Nisam ništa rekla odmah. Samo sam klimnula glavom i nastavila prati sudove. Ali nešto se u meni prelomilo. Taj trenutak… Bio je mali, naizgled beznačajan, ali meni je značio sve.
Nije stvar u tom ručku. Niti u toj njegovoj koleginici. Nije ni u tome što je jeo s njom. Stvar je u meni, u onome što sam osjećala dok sam svakog jutra kuhala za njega, u onome što sam očekivala zauzvrat – ne zahvalnost, ne pohvalu, nego poštovanje. Uvažavanje truda.
Sljedeće jutro, kad je sišao u kuhinju, pitao je: „Gdje je ručak?“
Rekla sam mu mirno: „Nisam ništa napravila. Koja je poenta, ako se ionako baca?“
Zastao je. Nije očekivao to. „Pa dobro, nemoj sad da pretjeruješ…“
Pretjerujem? Zbilja? Kad god pokušam da mu objasnim da mi smeta to što mi nije ni rekao unaprijed, što nije donio ni pola pojedenog, da mi je zasmetalo kako je to iskomunicirao, on samo slegne ramenima. Kao da to nije velika stvar.
Ali za mene jeste.
Od tada se stvari ponavljaju. Nekad pojede, nekad ne. Nekad kaže da je već jeo, nekad ništa ne kaže. A ja? Počela sam sve rjeđe da kuham. I sve češće razmišljam zašto se uopšte trudim.
Nije meni teško skuhati ručak. Nije stvar u hrani. Nego u onome što taj ručak predstavlja. Moj trud. Moja pažnja. Moja ljubav. Ako to njemu ništa ne znači, onda se pitam… šta meni više znači?
Najgore je što mi se čini da on to uopšte ne vidi. Kao da misli da je to samo još jedna stvar koju žena radi. Kao da nema težinu. Kao da nisam ja bitna, nego samo funkcija koju obavljam.
A ja sam umorna od toga.
Neću praviti drame, neću vikati, neću mu „braniti“ da jede s koleginicom. Neka jede s kim god hoće. Samo, neka zna – moj trud nije podrazumijevan. Niti će biti.
Jer ako ja nisam bitna, onda nije ni ručak.
A ako ručak nije bitan – onda nije ni navika.
Onda je sve to samo nešto što radim iz navike.
I možda je vrijeme da prestanem.
