Starac seljak sedeo je ukočeno unutar beogradske železničke stanice, a njegove oči gledale su kao u groznici.Nekolicina radoznalih ljudi mu je prišla kako bi proverila kako mu je i da li mu je potrebna pomoć. Starac je progovorio:
- Čekam sina koji je nestao još za vreme rata. Još davno sam mu priredio opelo u crkvi, prinosio mu mnoge žrtve, i kao svakom pokojniku podigao spomenik. A sada, eto, očekujem ga živog. Ko će kao Bog!
Pavle Tomić iz Rušnja, srez vračarski, kao da je bio u bunilu sredinom oktobra 1927. godine, osluškujući kad će čuti klepet vagona i pisak lokomotive.Tokom okupacije Srbije 1916., Austrijanci su odveli njegovog najstarijeg sina Živojina, dečaka od 17 godina, u mađarski logor. Odatle je majci poslao poslednje pismo godinu dana kasnije…Rat se završio, preživeli su se vratili kući, ali Živojina među njima nije bilo.
Pavle nije štedeo ni novca ni vremena u naporima da pronađe telo svoga sina i sahrani ga na rodnoj grudi. Imućan čovek, imao je 36 hektara zemlje, ali nije štedeo ni truda ni novca. Javljao se raznim komisijama, organizovao običaje i obrede, sve u nadi da će pronaći svog sina.
- godine, putem Ministarstva spoljnih poslova, doznao je da njegov sin živi u mađarskom selu na granici sa Čehoslovačkom, oženio se i ima dvoje dece.
- Molim te, sine, dođi svojoj kući, bolje će ti biti gazda kod svoje kuće nego u tuđini celoga veka sluga – poslao je otac pismo.
Uskoro je stigao odgovor:
- Draga moja majko i otče, ja vam mnogo pisama šaljem, ali uzalud. Informišite me o mojim stričevima, braći i sestrama…
Zatim je stiglo još jedno pismo. Živojin je javljao da dolazi brzim vozom u Beograd i molio da se okreče kuće belo, jer Mađari smeju njegovoj ženi da je u Srbiji neuređeno. Pavle nije štedeo suze radosti.Kada je voz stigao, Pavle je nepomično posmatrao. Na kraju, čovek je izašao iz voza s devojčicom i ženom koja je držala dete. Pavle nije prepoznao sina, a Živojin je bio uznemiren jer nije dobio odmah prepoznavanje.
- Jesi li ti moj otac? – upitao je Živojin.
- Ne znam – jedva je izustio starac.
- Jesi li Pavle Tomić?
- Jesam.
- Ti si moj otac.
Njihov emotivan susret bio je obasjan suzama radosti, a okupljeni svet na stanici takođe je plakao.Uskoro su seli u kafanu, a Živojin je ponudio svom ocu parče pogače i salame. Međutim, Pavle je odbio, rekavši da mu je srce suviše teško od radosti da bi mogao jesti već tri dana.Ova neobična priča o ponovnom susretu oca i sina dogodila se pre skoro sto godina, a možda neko od Tomića iz Rušnja danas čita i može dodati još neke detalje o daljoj sudbini porodice.
