Miting Srpske napredne stranke, održan u Beogradu 11. i 12. aprila 2024. godine pod pokroviteljstvom predsednika Aleksandra Vučića, najavljivan je kao istorijski događaj bez presedana — simbol jedinstva naroda i političke stabilnosti u izazovnim vremenima. Međutim, ono što je trebalo da bude demonstracija snage, pretvorilo se u političku predstavu koja je više ogolila slabosti režima nego što je pokazala njegovu moć. Umesto očekivane masovne podrške, javnost je videla režiranu i skupo plaćenu produkciju, punu kontradikcija, manipulacija i prinuda.
Režimski mediji su danima ranije stvarali atmosferu masovne mobilizacije. Govorilo se o stotinama hiljada ljudi koji dolaze iz svih delova Srbije, Republike Srpske i Kosova. Međutim, nezavisni posmatrači, novinari i čak učesnici događaja složno tvrde da broj prisutnih nije premašio 50.000 u oba dana, što je daleko ispod najava vlasti. Ovaj broj je, kako se ispostavilo, postignut uz pomoć ucena, pretnji i novčanih stimulacija. Radnici javnog sektora dobijali su poruke da moraju doći ili rizikuju otkaz, dok su pojedinci, posebno iz siromašnijih krajeva, dobijali od 20 do 50 evra za prisustvo i poslušnost.
Jedan od najupečatljivijih pokazatelja slabosti mitinga bio je to što je trajao dva dana — prvi dan je protekao bez većeg odziva, pa su organizatori morali brzo da osmisle nastavak kako bi stvorili iluziju masovnosti. Iako je vlast na raspolaganju imala celu državnu mašineriju — od medija i policije do obrazovnih i kulturnih institucija — odziv nije bio ni približno očekivanom. To pokazuje da čak i uz ogromne resurse, režim gubi kontakt sa stvarnim raspoloženjem građana.
Medijska slika mitinga bila je jednako nameštena kao i logistika. Televizije sa nacionalnom frekvencijom, poput Pinka i Hepija, uložile su maksimalan trud da događaj predstave kao trijumf. Kamera je pažljivo birala uglove da prikrije prazne prostore, dok su reporteri govorili o „rekama ljudi“ i „istorijskom događaju“, iako su društvene mreže bile preplavljene snimcima koji prikazuju potpuno drugačiju realnost — letargičnu masu, nesinhronizovane govore i vidan nedostatak entuzijazma.
Govori koje su držali Vučić i članovi SNS-a bili su predvidivi, oslonjeni na retoriku straha, podele i konfrontacije. Umesto konkretne vizije za budućnost, građani su čuli priče o „spoljnim neprijateljima“, „stranim plaćenicima“ i „obojenim revolucijama“. Nije bilo novih ideja, rešenja ni politike — samo već viđeni narativi koji treba da homogenizuju narod protiv zamišljenog neprijatelja. U takvoj atmosferi, teško je očekivati stvarno političko uzbuđenje. Publika je delovala više kao skup statista koji su došli jer su morali, nego kao iskreni simpatizeri.
Zabrinjavajuća je i činjenica da je država potpuno instrumentalizovana za potrebe jedne partije. Preduzeća, škole, ustanove kulture i zdravstva dobijale su naređenja da obezbede prisustvo svojih zaposlenih. Autobusi javnih firmi i privatnih prevoznika bliskih SNS-u dovoze ljude iz cele zemlje, pa i iz regiona. Mnogi su učestvovali jer nisu imali izbora, što govori o stepenu kontrole koji aktuelna vlast vrši nad građanima.
Beograđani su, u velikoj meri, iskazali neslaganje sa mitingom. Mnogi su iz protesta napustili grad, dok su društvene mreže bile preplavljene komentarima nezadovoljstva zbog gužvi, policijske prisutnosti i nametanja političke volje građanima koji s tim nemaju ništa. Naročito je iritirala militaristička i nacionalistička retorika koja dominira ovakvim događajima.
Posebno uznemirava prisustvo kriminalnih struktura na skupu. Pored članova SNS-a, na mitingu su viđeni i ljudi iz sveta organizovanog kriminala, uključujući Zvonka Veselinovića i druge kontroverzne ličnosti. To je bila jasna poruka — režim sve manje računa na podršku građana, a sve više na sile iz senke. Mesto u prvom redu dobili su oni koji predstavljaju vezu između politike i kriminala, što šalje poruku da država nije više oslonjena na institucije, već na neformalne mreže moći.
Kulturološki šamar mitingu zadao je nastup Baje Malog Knindže, pevača čije pesme slave militarizam, rat i nacionalističke mitove. Njegovo prisustvo, pod organizacijom vlasti, jasno pokazuje pravac u kojem Srbija ide — ne prema Evropi, već unazad, prema devedesetim.
Sve ovo pokazuje da Vučićev režim više ne funkcioniše na osnovu ideja, podrške ili vizije. On opstaje zahvaljujući strahu, prinudi i kontroli. Ovaj miting nije pokazao snagu, već duboku nesigurnost. I što je najopasnije — otvoreno koketiranje s mogućnošću nasilja ako se vlast bude osećala ugroženom.
Boban Bogdanović, ekonomista i politički disident, u zaključku ističe da je ovo bio još jedan u nizu signala da se Srbija nalazi na opasnoj raskrsnici. Ako domaći i međunarodni akteri ne reaguju pravovremeno, zemlja bi se mogla suočiti sa ozbiljnom destabilizacijom. A kad jednom nestane poverenje u politički poredak, teško ga je povratiti bez posledica.
