Moj muž mi je u petak javio da, zbog nekih hitnih poslovnih obaveza, mora otići na službeni put u Zagreb i da za vikend neće dolaziti kući. Rekao je da su u pitanju važni sastanci i da se to ne može odgoditi. Nije mi to bilo ništa novo jer je njegov posao oduvijek zahtijevao povremena putovanja, iako mi se nije dopadalo što ću sama provesti vikend s jednogodišnjom bebom. Bez previše pitanja, samo sam mu poslala pusu preko telefona, poželjela sreću i rekla da se čujemo kad stigne.
Vikend je prošao uobičajeno, ili barem koliko je to moguće kada ste sami s malim djetetom. Malo igranja, hranjenja, uspavljivanja i, naravno, poneki trenutak kada bih uhvatila vremena za sebe. Međutim, u nedjelju, kada me nazvao, uslijedio je novi obrat. Rekao mi je da, zbog nekih komplikacija na poslu, vjerovatno neće moći doći kući do srijede. Tada me uhvatio neki čudan osjećaj. Zamišljala sam još tri dana sama sa bebom, bez ikakve pomoći i društva. Nije mi bilo svejedno.
Odlučila sam da promijenim atmosferu i malo olakšam sebi. Pomislila sam kako bi bilo lijepo da odemo kod moje sestre, koja živi u gradu udaljenom nekih 30-ak kilometara. Ona i ja smo oduvijek bile bliske, i znala sam da bi se obradovala da vidi mene i moju kćerkicu. Spremila sam bebu, pokupila nekoliko osnovnih stvari i sjela u auto. Nisam joj ništa javljala unaprijed jer sam željela da je iznenadim.
Kad sam stigla i pozvonila na njena vrata, dočekala me sestra. Međutim, njen izraz lica me odmah zbunio. Izgledala je nekako zabrinuto, pa čak i uplašeno. Nisam mogla odmah dokučiti o čemu se radi. Zagrlila sam je i, dok sam se spremala da uđem u stan, zaustavila me rukom i rekla nešto što nisam očekivala.
„Nisam u situaciji da te primim kod sebe,“ rekla je pomalo nervozno. „Kod mene je moj šef… znaš, ljubavnik.“
Moram priznati, nisam bila previše šokirana. Moj šogor, njen muž, radi u Njemačkoj već duže vrijeme, a ona je uvijek imala pomalo vragolastu prirodu. Znala sam za njene sitne „avanture“ iz prošlosti, ali ovaj put me uhvatila nespremnu. Nisam htjela praviti scenu niti joj otežavati situaciju. Samo sam je poljubila, rekla da ne brine i da uživa u svom društvu. Odvezla sam se nazad kući, razmišljajući o svemu što se upravo dogodilo.
Kad sam stigla kući, beba je brzo zaspala. Ja sam ostala sjediti u tišini, razmišljajući o cijeloj situaciji. Počela su mi se motati razna pitanja po glavi. Da li je moj muž zaista u Zagrebu zbog posla? Šta ako i on, kao moja sestra, koristi „službena putovanja“ za nešto drugo? Do sada ga nikada nisam sumnjičila, ali nakon ovakvog vikenda i iskustva sa sestrom, nisam mogla prestati preispitivati sve.
Onda, dok sam sjedila tako sama u stanu, razmišljala sam o sebi. Moj život se pretvorio u rutinu. Sve je podređeno bebi, kući i povremenim suprugovim odsustvima. Pitala sam se gdje sam ja u svemu tome. Šta je sa mojim potrebama, mojim zadovoljstvom? Kontala sam, možda bih i ja mogla sebi priuštiti nešto više. Možda bih i ja mogla, kao sestra, pronaći način da malo začinim svoj život. Ne kažem da bih išla tim putem, ali ideja mi nije djelovala tako strano kao nekad.
Na kraju, dok sam razmišljala o svemu, shvatila sam da se nešto mora promijeniti. Ovo nije samo pitanje mog odnosa sa mužem ili trenutne situacije. Radi se o meni i tome kako živim svoj život. Osjećala sam da ne mogu samo pasivno prolaziti kroz dane, čekajući da se stvari same poboljšaju. Ako želim da budem sretna, moram početi aktivno tražiti načine da ispunim i svoje potrebe, da izgradim balans između majčinstva, braka i svojih ličnih želja.
Zaključila sam da je vrijeme da otvoreno porazgovaram sa svojim mužem kad se vrati. Ne samo o njegovim poslovnim putovanjima, već o našem odnosu, mojim osjećanjima i našoj zajedničkoj budućnosti. Također, moram pronaći način da se više posvetim sebi, bilo kroz hobije, druženja ili nešto treće. Život je prekratak da bismo ga proveli nezadovoljni i zanemarujući sopstvene želje. Ovo iskustvo, koliko god bilo neugodno, podsjetilo me je na to koliko je važno da i ja budem prioritet u vlastitom životu.
