Rođeni između 1950. i 1980. godine, mnogi ljudi danas s nostalgijom gledaju na svoje detinjstvo i odrastanje. U vremenu koje je bilo daleko manje tehnološki razvijeno, ali mnogo jednostavnije i, po mnogima, ispunjenije, ova generacija je odrasla bez modernih pogodnosti, ali s mnogo slobode, odgovornosti i zajedništva. Ova sećanja podsećaju nas na vreme kada su životni uslovi bili drugačiji, a način na koji smo živeli bio bitno različit od današnjeg.
Radne i društvene norme
Naše majke su radile do poslednjeg trenutka pred porođaj, često pušile i jele konzerviranu hranu. Nisu se bavile testovima za dijabetes niti drugim modernim medicinskim praksama, ali smo se ipak rodili zdravi. Nije bilo opterećenja modernim brigama o ishrani, iako su životni uslovi bili daleko od onoga što se danas smatra idealnim.
Igra i sloboda kretanja
Kao deca, vozili smo bicikle bez kaciga i delili jedan bicikl sa svom decom iz ulice. Bez obzira na to što nije svako imao svoj bicikl, niko nije bio povređen, a svi smo uživali u vožnji. U automobilima smo se vozili bez sigurnosnih pojaseva i vazdušnih jastuka, a deljenje flašice Pepsi ili Kokte nije bilo povod za brigu o zarazama. Umesto flaširane vode, pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte kod komšije, i nikome to nije smetalo.
Hranu koju smo konzumirali često je bila jednostavna – beli hleb s domaćim džemom, mlečni sladoledi, mast, i sokovi puni šećera. Međutim, niko nije bio debeo jer smo se stalno kretali, igrali se na ulici, trčali, skakali, a sve to vani, na svežem vazduhu.
Zajedništvo i igra
Iz kuće smo izlazili ujutro i igrali se po ceo dan. Igrali smo se kauboja i Indijanaca, žmurke, preskakali lastik i nismo nikada bili umorni. Druženje je bilo iskreno i intenzivno – svi smo bili jednaki, nije bilo pravljenja razlika među nama. Radovali smo se svakom novom prijatelju, a veče je obeležavalo plakanje jer nas roditelji zovu da uđemo u kuću kada se upale ulična svetla.
Mobilni telefoni nisu postojali, a roditelji nas često nisu mogli pronaći ako smo se spustili koju ulicu niže. Ipak, nije bilo panike niti poziva policiji jer tada niko nije otimao decu. Ako bismo negde otišli bez javljanja roditeljima, sledila je lekcija u vidu šamara ili pljuske po turu, ali to nije bilo smatrano porodičnim nasiljem već pouzdanom vaspitnom metodom.
Stvaranje stvarnih veza
Naša druženja nisu uključivala imaginarne prijatelje niti smo prijatelje “dodavali” na društvenim mrežama – mi smo ih sticali kroz zajedničke igre i iskustva. Na ekskurzijama smo pevali, svirali gitaru i harmoniku, delili grickalice i sendviče. Bili smo prisutni u trenutku, razgovarali i stvarali uspomene koje niko ne može izbrisati.
Bez modernih distrakcija
Nismo imali problema sa koncentracijom na času jer nismo bili ometani tehnologijom. Niko nije bio vođen kod psihologa niti su nam davane tablete protiv hiperaktivnosti. Komunikacija među nama bila je prirodna, bez interneta, kompjutera ili mobilnih telefona. Razgovarali smo, smejali se i uživali u međusobnom društvu.
Školu smo pohađali peške, bez obzira na vremenske uslove. Igrali smo se u snegu, skakali po barama i blatu, a bolest nas retko kada hvatala. Brali smo trešnje, kajsije, komšijske lale i ruže, padali s drveća, lomili prozore loptom, gađali se praćkom – ali sve te sitne povrede bile su deo odrastanja. Niko nikada nije bio tužen zbog toga, niti je išao na sud.
Sloboda, odgovornost i zajedništvo
Generacije rođene između 1950. i 1980. godine odrasle su u vremenu koje je, iako jednostavnije, bilo bogato iskustvima i lekcijama koje su nas oblikovale. Imali smo slobodu da grešimo, učimo iz tih grešaka i odgovaramo za svoje postupke. Današnje društvo možda je tehnološki naprednije, ali setimo se da smo u toj jednostavnosti pronašli način da budemo srećni, zdravi i, najvažnije, povezani jedni s drugima na način koji moderne generacije često zaboravljaju.
