Bilo je to leto koje nikada neću zaboraviti. Tog dana je sunce nemilosrdno pržilo, a temperatura je dostigla svoj vrhunac. Radni dan je bio naporan, a vrućina je bila gotovo nepodnošljiva. Sećam se da sam se na poslu osećao sve slabije, ali sam pokušavao da izdržim do kraja smene. Međutim, u jednom trenutku mi je pozlilo i kolege su morale da me hitno odvezu do bolnice. Nisam bio svestan šta se tačno dešava dok me nisu smestili na krevet u hitnoj pomoći i počeli da mi daju infuziju.
Dok sam ležao, ušla je mlada doktorica. Na prvi pogled delovala je profesionalno, ali s blagom dozom empatije koja se osećala u njenom prisustvu. Sela je pored mene i počela da me pita kako se osećam, da li mi je bolje i ima li nešto što me još muči. Razgovor je krenuo spontano, gotovo prirodno. Osećao sam da, iako je bila na poslu, nije to bio samo rutinski pregled. Postavljala mi je pitanja, a ja sam joj odgovarao, a kako su minuti prolazili, počeli smo da razgovaramo o stvarima koje nisu bile vezane za moj zdravstveni problem.
Pričali smo o poslu, životu i svakodnevnim stvarima. Povremeno bih i ja postavio neko pitanje, ali nekako sam se sve više prepuštao razgovoru. Njena prisutnost mi je olakšavala stres i bol, kao da je svaki njen odgovor donosio mir i olakšanje. Tada nisam ni slutio da će se naš susret, koji je počeo u bolničkoj sobi, pretvoriti u nešto mnogo više.
Na kraju pregleda, pitala me je da li imam nekoga ko bi mogao da me obiđe te večeri, jer su mi strogo preporučili da se što manje krećem. Nažalost, nisam imao nikoga u blizini ko bi mogao da dođe. Na moje iznenađenje, ona je insistirala da me, nakon što završi svoju smenu, odveze kući i da se pobrine za mene narednih nekoliko dana. Osetio sam zahvalnost, ali i iznenađenje – retko ko bi ponudio takvu pomoć, posebno nakon dugog radnog dana.
Te večeri, ostala je kod mene do kasno u noć, do nekih 11 ili 12 sati, mada se više ni ne sećam tačno. Bila je uz mene, proveravala da li mi nešto treba i pričali smo sve vreme. U danima koji su usledili, nastavila je da dolazi. Ponekad bi dolazila i više puta dnevno da proveri kako sam. Donosila mi je hranu, kuvala i brinula se da se osećam bolje. Svaki njen gest pokazivao je da je divna osoba, puna saosećanja i dobrote.
Naš kontakt se nastavio i preko poruka. Jednog dana mi je napisala da se prehladila, pa sam odlučio da je obiđem i donesem sve što joj je potrebno. Bila je to prilika da se i ja pobrinem za nju, na način na koji se ona brinula za mene. Kada sam kretao da se pozdravim, spontano sam je želeo poljubiti u obraz za rastanak, ali ona je napravila neočekivan potez. Poljubila me je direktno u usne, čime je sve počelo. Naš prvi pravi trenutak kao par bio je pomalo neobičan, ali izuzetno sladak.
Tako je naša veza i zvanično započela. Sve se desilo neočekivano, ali s osećajem koji je bio tako prirodan i ispravan. Od tog trenutka nismo se razdvajali. Danas, nakon tri godine, gledamo unazad na taj period sa osmehom, znajući da je jedna naizgled obična situacija u bolnici bila početak jedne prelepe ljubavne priče. Nikada ne bih mogao zamisliti da će pozlilo na poslu voditi ka susretu koji će mi promeniti život. Taj susret s njom je bio sudbinski i od tada smo zajedno, u dobru i zlu.
