Raspust je ove godine bio potpuno drugačiji od svih prethodnih. Umesto opuštanja i lenčarenja, mama i tata su odlučili da me zaposle kako bih stekla radne navike. Tako sam dobila priliku da radim kao sobarica u jednom hotelu. Iako u početku nisam bila oduševljena idejom, ubrzo sam shvatila da je posao zanimljiviji nego što sam očekivala – posebno zbog događaja koji mi se desio pre nekoliko dana.
Početak rutinskog dana
Sve je počelo kao sasvim običan dan. Radila sam svoj posao, menjala peškire, brisala prašinu i proveravala da li je sve na svom mestu. Onda su me pozvali sa recepcije. Rekli su mi da treba da sredim određenu sobu jer je klijent upravo otišao. Naglasili su da je reč o uglednom gospodinu.
Kada sam stigla do sobe, sve je na prvi pogled bilo u redu. Ipak, po krevetu i foteljama bile su razbacane stvari – nova odjeća, još sa etiketama. Očigledno je bio u kupovini. Nisam smela da diram lične stvari gostiju, jer je to strogo pravilo hotela, ali impulsivno sam odlučila da ih složim i stavim na dno kreveta. Nisam želela da soba izgleda neuredno, iako sam znala da kršim pravila.
Neočekivan poziv sa recepcije
Nakon nekoliko sati, zovu me opet sa recepcije. Rekli su mi da me traži klijent iz upravo te sobe. Srce mi je stalo – odmah sam pomislila najgore. Šta ako mu nešto nedostaje? Šta ako misli da sam uzela nešto? Ili mu možda smeta što sam dirala njegove stvari?
Nervozna i sa milion misli u glavi, krenula sam ka njegovoj sobi. Pokucala sam na vrata i gotovo odmah su se otvorila. Preda mnom je stajao gospodin, otprilike 35 godina star, uglađen i pristojnog izgleda. “Vi ste sređivali moju sobu, gospođice?” – upitao je.
Sramežljivo sam klimnula glavom i tiho odgovorila: “Jesam, gospodine.”
Iznenađenje koje nisam očekivala
Pomislila sam da će sada krenuti neka tirada o tome kako nisam smela da diram njegove stvari. Međutim, umesto toga, ljubazno me zamolio da uđem u sobu. Zbunjeno sam ga poslušala. Kada smo ušli, pružio mi je 100 evra uz reči: “Ovo je za vas, mlada gospođice.”
Pogledala sam ga potpuno zbunjeno. Tada mi je objasnio da je bio oduševljen načinom na koji sam sredila njegovu sobu i da je želeo da me nagradi. Rekao je da se retko sreće sa ljudima koji svoj posao rade s toliko pažnje i truda. Pored toga, pružio mi je svoju vizit kartu, uz komentar da bi voleo da se nekada vidimo na piću.
Nova osećanja i dileme
Kada sam napustila sobu, osećala sam čitavu lavinu emocija. S jedne strane, bila sam polaskana njegovom pažnjom, a s druge strane, zbunjena. Imao je nešto posebno – način na koji je govorio i njegova smirenost potpuno su me osvojili. Iako je duplo stariji od mene, od tog trenutka ne mogu da prestanem da mislim na njega.
Razmišljam o njegovim rečima, njegovom pogledu i vizit karti koja sada leži u mom džepu. Ne znam ništa o njemu osim imena, broja telefona i činjenice da je imućan. Pokušavam da donesem odluku – da li da ga pozovem ili da sve zaboravim i nastavim sa svojim životom?
Šta dalje?
Ovo iskustvo mi je promenilo raspust i unelo nesigurnost u moje misli. S jedne strane, osećam uzbuđenje zbog mogućnosti da ga bolje upoznam, ali s druge, ne mogu da se otmem utisku da ulazim u nešto potpuno nepoznato. Njegov gest je bio velikodušan i iskren, ali da li to znači da bi trebalo da se odvažim i pozovem ga?
I dalje razmišljam o tome šta bi bilo najbolje. Bez obzira na sve, ovo iskustvo ću pamtiti kao trenutak kada je običan dan na poslu postao nešto što će mi zauvek ostati u sećanju.
