Priča o Fadilu Hajdareviću iz Konjević Polja nosi sa sobom duboke ožiljke iz detinjstva, ali i snagu ljudskog duha da prevaziđe najteže prepreke. Danas, Fadil je zadovoljan i srećan čovek, no sećanja na bolne trenutke iz prošlosti i dalje su prisutna.
Fadilov otac je preminuo dok je on bio veoma mlad, ostavljajući njegovu majku samu s troje male dece: Fadilom, njegovim bratom i sestrom. Umesto da se suoči s izazovima majčinstva, njihova majka je odlučila potražiti novu sreću u drugom braku. Nažalost, u tom procesu, smatrala je svoju decu teretom.
“Ja sam imao dve godine, brat par meseci, a sestra samo četiri godine. Othranila nas je majčina sestra. Majka nikada nije došla da nas vidi, niti nas je posetila,” priseti se Fadil. Bez imalo emocija, majka ih je ostavila, smatrajući ih preprekom za novi život.
Brigu o napuštenoj deci preuzela je njihova tetka, sestra njihove majke. Iako suočena s vlastitim izazovima, pružila im je dom i ljubav koja im je bila uskraćena. “Da nije bilo te tetke i strine, mi sad ne bismo bili živi. Oni su nas uzeli; nije bilo lako ni nama ni njima, ali je najvažnije da smo ostali zdravi,” kaže Fadil.
Jedan od najtraumatičnijih trenutaka u Fadilovom životu desio se kada su svatovi došli po njegovu majku. Kao mala deca, on, brat i sestra, nesvesni situacije, krenuli su za njom. Međutim, ona ih je nemilosrdno ostavila u snegu i otišla sa svatovima, ne osvrćući se. “Kad nas je pobacala u sneg, nikad više nije pitala za nas, a kamoli da dođe da nas obiđe,” seća se Fadil.
Fadil opisuje kako su prve godine bez majke bile izuzetno teške. Njegova tetka i strina davale su sve od sebe da ih prehrane i obuku, ali vremena su bila surova. “Bili smo gladni, promrzli, ali nismo imali kome da se žalimo. Bilo nam je važno samo da smo zajedno.” Svaka zima donosila je nove izazove, a letnji dani su se provodili u radu, kako bi preživeli.
Uprkos svemu, deca su rasla, učeći da se oslanjaju jedno na drugo. “Sestra mi je bila kao druga majka, uvek je pazila na nas. Brat i ja smo stalno bili zajedno, podržavali se. Kad je bilo najteže, govorili smo jedno drugome da moramo izdržati.”
Svako od troje dece pronašlo je svoj put. Sestra se udala blizu Zvornika i ima svoju porodicu. Brat je završio srednju školu u Bratuncu, potom otišao u Vojvodinu gde se oženio i nedavno penzionisao. Fadil je ostao u Konjević Polju, gde živi sa suprugom, bavi se poljoprivredom i stočarstvom. “Živimo sami, supruga i ja; deca su u inostranstvu, lepo žive. Zadovoljni su. Povremeno oni dođu, ponekad mi odemo u posetu kod njih. Sad čekamo unukiće,” kaže Fadil s osmehom.
Iako su rane iz detinjstva duboke, Fadil je pronašao način da izgradi srećan i ispunjen život. Njegova priča svedoči o snazi ljudskog duha i sposobnosti da se prevaziđu i najteže životne okolnosti. I danas, dok posmatra svoju porodicu, oseća zahvalnost prema onima koji su mu pomogli da preživi. “Najteže trenutke prebrodili smo zajedno. I nikad neću zaboraviti one koji su bili uz mene onda kada su drugi okrenuli leđa.”
