Imam 47 godina. Živim u Moskvi već petnaest godina. Sama sam. Obična sam žena, toliko obična da kad se pogledam u ogledalo, nekad ni sebe ne prepoznam. Nema u meni ničeg posebnog – ni ljepote, ni vitke figure, ni sjaja. Nisam se udavala. Niti sam željela. Smatrala sam da su muškarci u suštini svi isti – jedu, piju, leže i šute. Niko me nikada nije ni zaprosio. I nikad nisam patila zbog toga.
Jedinica sam. Bez braće i sestara. Roditelji su stari, ali živi. Rođake imam, ali kontakte ne održavam. Ne fali mi. U mojim danima nema mjesta za druge. Stan mi je prosječan, u običnom bloku. Ljuta sam, cinična, ravnodušna prema ljudima, djeci posebno. Ne umijem da volim – bar sam tako mislila.
Za Novu godinu otišla sam kući, u Arhangelsk, da posjetim roditelje. Jednom godišnje idem. Ove godine, odlučila sam im očistiti frižider. U njemu – gomila smrznute hrane. Sve sam spakovala u kutiju i krenula da bacim.
Pozvala sam lift. Unutra – dječak, sedam godina, otprilike. Viđala sam ga sa majkom i bebom. Pogledao je kutiju. Pošla sam ka kontejneru. On za mnom. Pita: “Mogu li da uzmem?” Kažem mu da je staro. A onda zastanem. Nije pokvareno. Ako hoće – neka uzme.
Uzeo je kutiju pažljivo, pritisnuo je na grudi i zagrlio. Pitala sam gdje mu je majka. “Bolesna je. I sestra isto. Ne može da ustane.” Samo je to rekao. Otišla sam kući. Napravila večeru. Sjela. A mali mi nije izlazio iz glave.
Nikad nisam bila neko ko pomaže. Nikad nisam imala potrebu da brinem o drugima. Ali nešto me je natjeralo – pokupila sam skoro svu hranu iz kuće i krenula. Nisam znala ni na kojem spratu žive. Penjala sam se, tražila… Na drugom spratu iznad mog, otvorio mi je vrata.
Stan je bio skroman, ali čist. Majka je ležala s bebom. Na stolu bokal vode i stare krpe. Djevojčica je teško disala. Pitala sam imaju li lijekove. Pokazao mi je kutiju starih, istečenih tableta. Užas.
Majka se probudila, vidjela me, nije znala ko sam. Pitala je za sina. Rekla sam da sam komšinica. Pitala šta se dešava. Ispričala je – i bilo je strašno. Pozvala sam hitnu. Dok smo čekali, dala sam joj čaj i kobasicu. Jela je bez da žvaće. Gutala. Bila je gladna, iscrpljena.
Kad su doktori došli, dali su spisak lijekova i injekcija. Otišla sam u apoteku, sve kupila. Onda u prodavnicu – mlijeko, dječja hrana. Kupila sam i igračku – majmuna limunžute boje. Prvi put sam nešto kupila nekom djetetu.
Zove se Anja. Ima 26 godina. Baka ju je odgojila, umrla kad je Anja imala 15. Od tada sama. U 16. radila u prodavnici, u 18. zatrudnjela. Otac djeteta nestao. Radila do poroda. Poslije toga – sve teže. Drugi muškarac, isto obećanja, isto nestao. Dvoje djece. Sama. Gazda u prodavnici je iskoristio, pa dao otkaz. Sve mi je ispričala dok smo čekale hitnu.
Te noći nisam spavala. Pitala sam se – zašto živim ovako? Ne brinem o roditeljima, ne volim nikoga, ne nedostaje mi to. Samo gomilam novac. A onda u moj život uđe dijete koje me pogleda kao da sam neko.
Ujutru – tanjir palačinaka ispred vrata. Anton ih je ostavio. Stajala sam, držala tanjir, i osjećala se – živo. Htjela sam da plačem, da se smijem, da ih odmah pojedem.
Otišla sam do tržnog centra. Kupila odjeću, ćebad, jastuke, hranu, vitamine. Kupila sam sve što sam mogla. Jer sam konačno – željela da dam.
Prošlo je deset dana. Sada me zovu tetka Rita. Anja radi kao šnajderka. Djeca su zdrava. Počela sam da zovem roditelje. Molim se. Mislim na njih. Prvi put se osjećam kao da imam porodicu.
Trčim s posla kući jer znam da me čekaju. Uskoro idemo svi zajedno u Arhangelsk, kod mojih roditelja. Kupila sam karte. I sad znam – nemam za šta drugo da živim osim za njih.
A vi? Za šta vi živite?
Ne čekajte da prođe život u praznini, kao moj. Mislite na vrijeme. Ljubav ponekad dođe kroz najmanja vrata – kao dječak s kutijom zamrznute hrane.
