U Srbiji, čak 60.000 ljudi pati od bolesti koja je često nepriznata i trivijalizovana – sindroma hroničnog umora. Iako simptomi mogu biti ozbiljni i onesposobljavajući, samo lekari i oboleli razumeju koliko je ova bolest opasna. Kardiolog dr Branislav Milovanović, gostujući na K1 televiziji, istakao je da ovaj sindrom nosi stručni naziv “postvirusni sindrom umora” i da se ranije vezivao uglavnom za virusne infekcije. Ipak, zbog njegove složenosti, mnogi ga ne prepoznaju i smatraju prolaznim stanjem umora.
Razlike između običnog i hroničnog umora
Milovanović objašnjava da je važno razlikovati različite vrste umora. Običan umor, koji osećamo nakon fizičkog ili mentalnog napora, obično prolazi nakon kvalitetnog odmora. Takođe, postoji i sindrom sagorevanja na poslu, koji je rezultat dugotrajnog stresa i iscrpljenosti. Međutim, hronični umor je potpuno drugačija pojava. To nije samo osećaj umora – to je bolest koju je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) priznala i klasifikovala pod šifrom R-53.8, dok je šifra G-93.3 već postojala od 1969. godine za postvirusni sindrom umora.
Ono što ovu bolest čini posebno alarmantnom jeste činjenica da je danas učestala nakon COVID-19 pandemije. Mnogi slučajevi produženog COVID-a zapravo predstavljaju ulazak u sindrom hroničnog umora, naglašava dr Milovanović. Evropski parlament je 12. maja doneo rezoluciju, kojom se traže posebni fondovi za istraživanje ove bolesti, jer vodi ka invaliditetu, posebno pogađajući mlađe osobe.
Simptomi i manifestacija bolesti
Sindrom hroničnog umora se manifestuje nizom simptoma, koji mogu značajno uticati na svakodnevni život obolelih. Simptomi uključuju:
- Zamor koji ne prolazi nakon odmora
- Kognitivne poremećaje: zaboravnost, slaba koncentracija, nervoza
- Neurološke probleme: igranje mišića, mravinjanje, vrtoglavica, gubitak svesti
- Jake glavobolje i bolove u mišićima i zglobovima
- Problemi sa gastrointestinalnim traktom poput sindroma iritabilnog kolona
Ovi simptomi moraju trajati najmanje šest meseci da bi se postavila dijagnoza sindroma hroničnog umora. Ono što dodatno otežava situaciju jeste činjenica da ni najsofisticiranija dijagnostička sredstva, poput skenera, magnetne rezonance ili ultrazvuka, često ne pokazuju specifične promene, dok zapravo glavne promene nastaju u autonomnom nervnom sistemu. Ovaj sistem reguliše rad svih organa u telu, a kod obolelih dolazi do značajnih promena u njegovom funkcionisanju.
Invaliditet i manjak specijalizovanih laboratorija
Sindrom hroničnog umora ne vodi samo do osećaja umora, već do stvarnog invaliditeta. Vremenom, pacijenti postaju nesposobni za obavljanje svakodnevnih poslova. Zbog oštećenja autonomnog nervnog sistema, dolazi do variranja krvnog pritiska i pulsa, što dodatno komplikuje život obolelih. Dr Milovanović naglašava da je problem nedostatak laboratorija za testiranje autonomnog nervnog sistema, ne samo u Srbiji, već i u celom regionu. Trenutno, takve laboratorije postoje samo u Beogradu (KBC Bežanijska kosa), Zagrebu i Ljubljani.
Centar u Banjaluci, kojim rukovodi dr Milovanović, postao je pionir u ovoj oblasti pre više od 15 godina i pruža ključnu podršku u dijagnostici i lečenju pacijenata.
Zablude o lečenju i napredak u istraživanju
Jedna od najvećih zabluda vezanih za ovu bolest jeste pretpostavka da se hronični umor može izlečiti odmorom. Istraživanja su pokazala da ključne promene nastaju na mitohondrijama, organelama u ćelijama koje proizvode energiju. Oporavak mitohondrija nakon virusnih infekcija je dugotrajan proces, zbog čega se ova bolest tretira kao invaliditet.
Nažalost, prema podacima SZO, samo 10% pacijenata beleži poboljšanje nakon terapije. Milovanović, međutim, naglašava da lečenje mora biti multidisciplinarno, jer ovaj sindrom pogađa gotovo sve telesne sisteme. Evropska unija je formirala udruženje naučnika koji se bave ovom bolešću, a u koje je uključen i dr Milovanović. On napominje da pacijenti moraju uzimati posebne lekove za mitohondrije, nadoknaditi vitamine i minerale, a često se pojavljuju i metabolički i gastrointestinalni problemi, poput sindroma prolazećih creva, zbog čega je neophodno uključivanje specijalista iz različitih oblasti.
Nedostatak znanja i važnost edukacije
Jedan od glavnih izazova u borbi protiv ove bolesti je nedostatak znanja, čak i među medicinskim profesionalcima. Na medicinskim fakultetima se o sindromu hroničnog umora gotovo ne uči, što dodatno otežava pravovremeno prepoznavanje i tretman pacijenata. Dr Milovanović naglašava važnost upornosti, kako pacijenata tako i lekara, u postavljanju dijagnoze i lečenju.
Svi oni koji prepoznaju simptome slične sindromu hroničnog umora trebalo bi da se obrate lekaru opšte prakse, koji će ih dalje uputiti kod neurologa ili kardiologa, kako bi se obavila detaljna dijagnostika, uključujući testiranje autonomnog nervnog sistema.
Sindrom hroničnog umora, iako često zanemaren, predstavlja ozbiljnu pretnju za zdravlje mnogih, posebno mlađih osoba. Pravovremena dijagnoza i multidisciplinaran pristup lečenju ključni su koraci ka oporavku pacijenata.
