Nećete ni uočiti da ste već ostarili. Jednog dana shvatićete da imate sijedu kosu i nekoliko bora na svom licu.

Nećete moći da vjerujete da ste nešto izgubili. Zapravo, prvih par godina smijaćete se tim stvarima. A onda ćete se jednog dana probuditi i vaša porodica će dati sve od sebe da shvatite da vam rok ističe. Do tada, bićete u velikoj meri izbrisani iz srca svojih najdražih. Više im neće biti omiljen vaš osmijeh bez zuba i uskoro će vas svi ostaviti i otići.

Tako govori i ova današnja pričica.

“Nikada nisam detaljno razmišljala o tim stvarima dok nisu prošle godine.

Vjerovala sam da svoju djecu odgajam sa poštovanjem i ljubavlju i da će i oni da me vole kao što ja volim njih. Bila sam druga supruga mog muža koji je bio 20 godina stariji od mene. Nikada nije želio da imam svoje dijete, i tu sam odluku sa ljubavlju prihvatila.

Odgajala sam svoju djecu i naše unuke. Umro je prije više od 30 godina i ništa mi nije ostavio, niti sam ja išta tražila od njega. Mislila sam da će moja divna djeca biti moje jedino i najveće blago. Žrtvovala sam se i iz dubine moga srca sam željela da moja djeca jednog dana učine isto za mene. Skoro su premjestili moje čaršafe do otvorenog dvorišta njihove kuhinje.

Ne mogu više dobro da čujem niti da kažem koje je boje nečija košulja. Ali noću mogu itekako jasno da vidim nebo iz moje nove sobe. Drhtim svake noći od hladnoće i veoma mi je hladno. Plačem, ali u sebi, da to niko ne čuje. Utješila sam se nekako da sam sve neispravne činjenice napravila iz nesebične ljubavi. Sada svake večeri pozdravljam smrt i čekam da dođe.”

Preporučujemo