Marko Jovanović i sam je zadobio povrede u stravičnom sudaru voza i autobusa u Donjem Međurovu kod Niša, ali toga u početku nije bio svestan i prvi instinkt bio mu je da spasi ostale putnike.

Išao je od jednog putnika do drugog… i pomagao koliko je smeo i mogao. Međutim, u razgovoru je otkrio da će ga jedan prizor proganjati dok je živ – kad je ugledao devojčicu kojoj nije mogao pomoći, a ona plače.. i jauče…

-Prizor teško ozleđene devojčice koja visi iz dela olupine, dok sam živ će me proganjati – doziva pomoć i jauče, a ja bespomoćan! Onda sam iza sebe mlađi glas čuo kako moli da pomognem. Okrenuo sam se i video da je devojku pritisla neka cev, koja je gubila dah. Uspeo sam je osloboditi i dalje krenuo. Još sam nekoliko putnika obišao, a onda sam odjednom bol u leđima osetio.

Marko je tek tada shvatio da je i sam ozleđen. Srećom, kako se ispostavilo kasnije, u nesreći je zadobio lakše povrede kičme. Nije mogao izaći iz kuće nekoliko dana, osim do Kliničkog centra, gde mu je ukazana lekarska pomoć kao i ostalim povređenim putnicima.

Trenuci iščekivanja

-Sve se desilo u deliću sekunde – govori Marko. -Pre nego je došlo do nesreće, jedan od putnika povikao je: Majstore, pazi voz. Dok se voz približavao velikom brzinom mi smo bili nasred pruge. Zapitao sam se samo gde će udariti. Hteo sam pokušati na pod da se bacim, da zaklonim glavu… nisam stigao reagovati, i samo sam se u tom trenu prepustio sudbini.

Preporučujemo